a

У раду Казнено-поправног завода у Пожаревцу-Забели начињене су неправилности у поступању према осуђеном лицу – штрајкачу глађу и жеђу, тако што лекари нису свакодневно обављали преглед његовог здравственог стања док је трајао штрајк, утврдио је Заштитник грађана.

Казнено поправни завод у Сремској Митровици није благовремено обавестио породицу осуђеног о томе да је премештен у здравствену установу изван Завода, утврдио Заштитник грађана.

Осуђени који се налазе на извршењу казне затвора, а који су, након изрицања казне, оболели од тешких менталних поремећаја, представљају нарочито осетљиву категорију осуђених унутар опште осуђеничке популације, према којима се не може спроводити програм поступања ни остваривати сврха извршења казне затвора, у смислу Закона о извршењу кривичних санкција.

Постојећи правни оквир не омогућава да се изречена казна затвора замени мером безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, а казнено-поправни заводи и окружни затвори нису организационо, кадровски ни технички оспособљени да пруже одговарајући третман осуђенима са тешким менталним поремећајима.

И поред Препоруке Заштитника грађана упућене Управи за извршење кривичних санкција, усвојене Стратегије развоја система извршења кривичних санкција у Републици Србији до 2020. године и Акционог плана за спровођење Стратегије развоја система извршења кривичних санкција у Републици Србији до 2020. године, поступање према осуђенима који се налазе на извршавању казне затвора није суштински унапређено. У казнено-поправним заводима и окружним затворима нису обезбеђени услови за индивидуализиран приступ њиховом лечењу, који би обухватио припрему индивидуалног плана лечења и пружање делотворног психо-социјалног рехабилитационог третмана, стоји између осталог у Мишљењу Заштитника грађана које је упућено Министарству правде и Министарству здравља.

Након спроведеног поступка контроле законитости и правилности рада Управе за извршење кривичних санкција Заштитник грађана је утврдио да притужилац у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици издржава десетогодишњу казну затвора изречену пресудом Окружног суда у Белом Манастиру Републике Српске Крајине од јануара 1996. године, иако за то нису испуњени прописани услови.

Притужилац је у новембру 1996. године, по молби управника затвора у Белом Манастиру, премештен у КПЗ у Сремској Митровици, због погоршања безбедносне ситуације у Републици Српској Крајини, како је Заштитнику грађана навео директор Управе за извршење кривичних санкција. У списима стоји и да је, након пријема у завод у Сремској Митровици, притужилац задржан на основу налога службеника Министарства правде датог у телефонском разговору.

Заштитник грађана је истакао да се пресуда којом је притужиоцу изречена казна затвора, чије извршење спроводи Управа за извршење кривичних санкција, не може извршавати у заводима у Републици Србији.

Заштитник грађана је препоручио Управи да без одлагања престане са извршењем казне затвора изречене притужиоцу и да га у писаној форми поучи о праву на накнаду штете због неоснованог лишења слободе. Поред тога, овај орган је упутио препоруку да Управа без одлагања утврди да ли се у заводима у Србији налазе још нека лица која издржавају казне затвора изречене пресудама судова са територије Републике Српске Крајине, те да, уколико је то случај, без одлагања престане са извршењем тих казни.

Становиште које је у погледу законитости рада Управе заузео Заштитник грађана разликује се у погледу правне оцене истоветних битних чињеница и околности од становишта које су у својим одлукама заузели Уставни суд и Врховни касациони суд Републике Србије, чија је садржина изнета у образложењу акта Заштитника грађана.

Страна 1 од 14

DSC00701

DSC00712